Propadanje kroz vreme

Postoje događaji koji dovode u pitanje naše shvatanje o vremenu i realnosti, jer se čini da ono ne teče onako kako smo navikli, pravolinijski, nego da se ponekad vraća u rikverc, a ne retko se na posebnim mestima, otvaraju svojevrsne kapije koje vode u prošlost ili u neku nama nepoznatu dimenziju postojanja...
Saglasno opštoj teoriji relativnosti, svaka jedinka ima svoje proticanje vremena i svoj položaj u prostoru, odnosno nalazi se u dimenziji koja se naziva prostor - vreme.
Pri tome, ne postoje ni apsolutni prostor, ni apsolutno vreme. Primera radi, vreme teče sporije u blizini nekog masivnog tela, kao što je Zemlja. To je provereno pomoću dva veoma precizna časovnika koja su postavljena na vrh i dno jednog vodotornja. Ustanovljeno je da je časovnik na dnu, koji je bio bliži tlu, radio sporije, u odnosu na onaj na vrhu.
Možemo da putujemo u tri dimenzije koliko god želimo: krećući se unapred, nazad, levo ili desno, dole ili gore - čak ne razmišljajući o tome. Ali, suočeni sa četvrtom dimenzijom, ukočimo se. Vreme teče samo u jednom smeru, a i mi s njim bespomoćno plutamo nošeni strujom. Ideja putovanja kroz vreme, kao suprotnost putovanja sa vremenom, vrlo je privlačna za svakoga.

Dozvoljavaju li zakoni fizike putovanje kroz vreme, makar samo teorijski? Zahvaljujući Ajnštajnovoj teoriji relativiteta iz 1905. godine, poznato nam je da se vreme usporava za predmete koji se kreću brzinom svetlosti, barem sa stanovišta posmatrača.

Želite da posetite Zemlju 1000 godina unapred? Samo treba da otputujete do zvezde udaljene 500 svetlosnih godina i vratite se, putujući u oba smera brzinom od 9,995 odsto brzine svetlosti. Na povratku, Zemlja će biti 1000 godina starija, dok ćete vi biti stariji samo 10 godina.

Možda niste znali, ali mi možemo videti unazad kroz vreme! Svetlosti je uvek potrebno nešto vremena da bi stigla do nas, tako da neki objekat vidimo ne onakav kakav je sad, nego kakav je bio kad ga je svetlost napustila. Ako stojimo udaljeni od nečega 3.3 metra - mi to nešto vidimo onakvim kakvo je bilo pre 1/100.000.000 sekundi. Ta vremenska razlika je beznačajna, tako da smatramo da nešto vidimo onakvim kakvo jeste.

Svetlosti je potrebno osam minuta da bi stigla do nas sa Sunca - pa tako Sunce vidimo onakvim kakvo je bilo pre osam minuta. Zvezdu Alfa Kentauri vidimo kakva je bila pre 4.3 godine, a zvezdu Arktur, kad posmatramo galaksiju Andromeda, vidimo je kakva je bila pre 2.300.000 godine.


U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo - od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.
Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano 'đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima'. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, 'same đavolove sluge'. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je 'napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja'. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje...
A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.